Митрополит Порфирије каже за РТС да је, када је реч о проблемима Срба у Хрватској, неретко велика разлика између онога што пише у законима и њихове примене у пракси.
Када је прошлог лета долазио у средину оптерећену ратном прошлошћу, у заједницу која се бори за очување националног и верског идентитета, митрополит загребачко-љубљански Порфирије рекао је да долази отвореног срца.
После нешто више од пола године, каже да му је узвраћено на исти начин. Ипак, када је реч о проблемима Срба у Хрватској, напомиње да је, неретко, велика разлика између онога што пише у хрватским законима и њихове примене у пракси. Жали и што се Срби, упркос понекад објективним разлозима, недовољно обраћају Митрополији загребачко-љубљанској.
Залажете се за дијалог, праштање и помирење и то у пракси, а не само на речима. Колико овде има спремности на све то?
Не водим много рачуна о томе колико су други спремни на отвореност, само себи дајем задатак да у пракси ступам у контакт са свима, сведочим оно што мислим да јесте јеванђеље и да будем потпуно отворен.
Колико сте имали контаката и како сарађујете с представницима католичке цркве и других цркава и верских заједница? Колико деле ваша начела?
За ових неколико месеци видео сам се са свим важним људима у овој земљи, с председником више пута, премијером, неким министрима, поглаварима верских заједница, поглаваром Римокатоличке цркве и углавном сам свуда наишао на отвореност, покушао сам да изнесем шта су то проблеми, с чим се суочава наш народ и наша црква...
На чему сте инсистирали?
Инсистирао сам на пуној слободи реализације савести, вере и свих права загарантованих законима Хрватске и међународним правом. Углавном су сви подржали моја настојања и тврдили да ће у пракси учинити све да оно што пише у закону буде и остварено.
Како бисте оценили положај Срба у Хрватској?
Закони су мање-више добри, али је велики раскорак негде између онога што гарантује закон и онога што се спроводи у пракси. Ту пре свега мислим на право на писмо, тј. употребу ћирилице. Ћирилицу овде покушавају да саботирају на сваки начин, али кроз ћирилицу постоји једно настојање да елиминишући ћирилицу неко хоће да елиминише оне чији идентитет она представља.
При том морам да кажем, да разумем бол свих људи који су негде некога изгубили, разумем и то да имају отпор у односу на народ из којег долази њихова несрећа, али сам потпуно сигуран да нису они иницијатори борбе против ћирилице, већ да то долази споља, од неких политичких, боље рећи политикантских фактора који манипулишу болом људи, злоупотребљавају га, продубљују га у пракси, зарад својих ефемерних интереса.
Како Митрополија ту може да помогне?
Наше је да сведочимо Христа, не да доказујемо да смо у праву, него да својим животом сведочимо истину, љубав и слободу како би и они који су евентуално против нас препознали аутентичност, били ослобођени свога егоизма и својих спутаности и нашли некако спокоја у комуникацији и у лепоти заједништва.
