Његово високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије одржао је, у суботу, 14. новембра, у Љубљани, предавање на тему „Духовни изазови у XXI вијеку“.
Пред око 170 слушалаца, који су попунили салу парохијског дома, митрополит Порфирије је рекао да је циљ његовог предавања првенствено да у контексту Jеванђеља Христовог и предања Цркве размишљамо о себи и да у сусрету „са свијетом“ покушамо бити аутентични свједоци Христови.
„То не зависи само од наших ријечи, него колико ће снажно бити наше свједочење зависи од нашега живота и тога колико се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом,“ нагласио је митрополит.
Као један од важних духовних изазова који се јављају као искушење за православне хришћане у овом вијеку, Високопреосвећени је навео и постојање мноштва нових религијских покрета и култова који покушавају да понуде неки нови духовни пут различит од хришћанског.
„Већина њих имају у основи хиндуистичка учења помијешана са хришћанским, исламским и другим учењима. Таквих нових покрета је много и често не можете препознати разлику међу њима, а у правилу су потпуно различити од изворног и аутентичног хиндуизма или будизма. Они покушавају да на неки начин хришћанима учине прихватљивим елементе из тих источњачких религија, али се у суштини ту обично ради о маркетингу и тржишту религија, односно – лову на новац,“ рекао је митрополит.
Он је истакао да је основна разлика то што ми хришћани вјерујемо у Бога као личност, а они у неки безлични апсолут. Ми вјерујемо у васкрсење из мртвих, док је за њих вјечност, која је циљ свакоме човјеку, за човјека као индивидуу и непоновљиву личност непостојећа, те да је циљ да се стопи са тим безличним апсолутом у коме губи самосвијест о себи.
„Ми вјерујемо да је Бог човјека створио по својој слици и прилици за вјечност, зато вјерујемо и у љубав, зато љубав има смисла. Јер ако нема вјечне перспективе и могућности да вјечно постојимо као непоновљиве личности које имају свијест о себи и о другоме, те ако не постоји могућност да иза смрти и даље постоји љубав међу нама, онда љубав, као таква, нема ни смисла. Вјерујемо да је Бог љубав по својој природи и да је из љубави створио овај свијет и човјека као круну свијета; да га је створио за вјечност управо да би живио у заједници љубави са Богом и са својим ближњима,“ нагласио је митрополит Порфирије.
Митрополит је додао да ми хришћани доживљавамо овај живот као дар Божји, а да је човјек је створен као психофизичко биће, те да су и душа и тијело два аспекта пројаве човјековог постојања и у вјечности која нам је намијењена као психосоматским и духовним бићима.
„Отуда се наша вјера темељи на васкрсењу из мртвих – и душе и тијела. Вјерујемо да је свијет добар и да је све добро саздано и вјерујемо у вјечни живот,“ истакао је митрополит.
Он је рекао да се разлика између хришћанства и поменутих покрета види се већ из тога што они вјерују да је материја и тијело зло, кога се треба ослободити.
„Тијело се види као тамница за душу која је заправо одливак тог безличног божанства и душа као честица тог божанства има за циљ да се врати и стопи са тим безличним апсолутом. Да би се то достигло потребно је ослободити се везаности за материју, која се остварује кроз рацио, тијело и емоције, позитивне и негативне. Поставља се питање да ли и вољети може да буде штетно по духовно узрастање у крајњој инстанци. Зато имамо разне аутентичне источњаке који одлазе из свијета, живе потпуно индивидуалистички и баве се медитацијом, како би достигли нирвану, што значи потпуно угаснуће живота и било какве везе са овим свијетом – потпуну анестезију свих емоција и свих мисли,“ додао је високопреосвећени рекавши и да за разлику од хришћанског начина живота гдје је смисао и циљ постојања заједница љубави вјерних међу собом и свих заједно са Богом, они говоре да је љубав, као брига за некога, нешто што те везује за овај свијет, спутава и руши.
Митрополит је упозорио да је логична посљедица за оне који дубински улазе у такве духовне контексте да се индивидуализују и да се везују за свог гуруа и ту духовну заједницу.
„Ако стичући неко „духовно искуство“ унутар кога ваше ближње посматрате као честице божанства које требају да се ослободе тог злог тијела и да се врате у своју постојбину, онда је јасно да ћете полако губити природни импулс љубави према њима. Питање заједнице и тема љубави су нешто што логички не постоји ту, без обзира што су то ријечи које се често употребљавају у њиховој реторици и не значе оно што ми знамо да би требале значити,“ нагласио је владика Порфирије.
Митрополит је истакао да је још једна битна разлика између хришћанства и поменутих култова то што они вјерују да се све дешава по закону карме, која је нека врста судбине у којој човјек не може да измијени ништа, док ми хришћани вјерујемо да постоји промисао Божји, али и слобода човјекова да унутар тог промисла кује своје спасење и учествује у чину спасавања.
„У Јеванђељу видимо мноштво чуда која се дешавају, гдје Христос исцјељује разне болести, али често прије него се чудо деси онај над киме се дешава потврђује своју вјеру у Христа, која није само увјерење да постоји некаква апсолутна сила, него вјера као повјерење, што већ чини однос – општење између онога над ким се чудо дешава и онога који чини чудо. И често Господ каже 'вјера твоја спасла те је', или 'иди и нека ти буде по вјери'. Та вјера је наше саучествовање и сарадња с благодаћу Божјом, с Богом, гдје је кључни фактор наша слобода,“ подсјетио је високопреосвећени митрополит и додао да Бог чак не чини чуда као аргументе за своје постојање, како би нас убиједио да ми морамо вјеровати, него тамо гдје већ предпостоји вјера ту се дешава чудо, па и у нашем свакодневном животу, само ако имамо довољно отворене духовне очи да то и препознамо.
При крају предавања Митрополит је нагласио да му је циљ био да слушаоце подстакне да се труде и чувају своју вјеру, али прије свега да том вјером живе.
„Што више будете живјели том вјером, утолико ћете више спознавати снагу те вјере и у исто вријеме несагледиве просторе које тек треба у духовном животу освајати,“ рекао је митрополит.
Он је подсјетио да Црква постоји, прије свега, зато што смо ми жељни смисла постојања, зато што постоји смрт, а ми имамо потребу да живимо вјечно и то да да живимо вјечно са онима које волимо, те да Црква постоји зато што нам даје одговоре на та питања.
„Уколико живимо вјером и оним чиме смо се нахранили и напојили у недјељу на Литургији, онда то носимо са собом у свијет, и то нам бива инспирација, контекст и мјерило за све у нашој свакодневици, кроз шта налазимо одговор и спокој у себи. Треба да живимо Црквом увијек и непрестано, јер што више живимо Црквом бићемо богатији, а што будемо богатији, та тајна Цркве и живота у Цркви, тј. тајна Бога, биће нам блискија и све више ћемо имати потребу за приснијим јединством и заједничарењем са Богом,“ истакао је митрополит Порфирије.
