Парохијски дом у Љубљани био је још једанпут, у суботу 22. октобра, мјесто одржавања „Љубљанских духовних вечери“, у коме је предавање о Икони, као невидљивој енергији Божијој, одржао је високопреподобни архимандрит Данило Љуботина из Загреба.
Отац Данило је о поимању иконе у православној Цркви говорио из личнога искуства, као теолог и дугогодишњи свештеник, али и из искуства његових духовних узора: атонског подвижника старца Софронија (Сахарова) и професора и највећег иконолога 20. вијека Леонида Успенског.
На почетку предавања архимандрит Данило је посвједочио да је Црква земаљска икона Царства Божијега, а човјек је, као личност, икона Божија. Потом је поставио питање како је уопште могућа иконографија кад је Бог за нас невидљив и кад је сам Бог, још у Старом завјету, да заповијест којом се забрањује било какво изображење божанског лика, односно идолопоклонство. Кроз навођење слика из Старог завјета, отац Данило је констатовао да се човјек стално трудио да дође до познања лица Божијег.
„Божанска премудрост је одредила и кад се испунила пуноћа времена неописиво Слово Божије је постало видљиво и описиво. Бог је постао видљив и опипљив кроз свога Јединородног Сина. Бог се појавио у тијелу, постао видљив и палом Адаму вратио првобитни лик. Икону Божију у себи, коју је човјек сам уништио, није било могуће поправити, осим да сам Бог сиђе међу људе и да врати ту првобитну слику,“ нагласио је архимандрит Данило.
Он је истакао да „сва наша теологија говори о Богооваплоћењу: Бог је постао човјек да би на неки начин 'човјек постао Бог'. Друго лице Свете Тројице силази у природу човјечанску, прима потпуни облик човјека, а притом остаје пун и праведни Бог. Он се међу нама родио и живио и оно што су људи видјели око Њега, то су касније могли осликати.“
Отац Данило је окупљеним слушаоцима изложио и историјски развој иконе, од прототипа иконе који се у црквеној традицији зове и „Вероникин убрус“ или у иконографији „Нерукотворени образ Христов“, преко најстарије сачуване ранохришћанске симболике у катакомбама и гробовима мученика, до периода великог отпора и иконоборачке јереси, која је кроз дуги период била водећа идеологија у Цркви и на истоку је била више изражена него на западу.
Он је подсјетивши да је икона увијек христоцентрична, додао да је она „божанска слика скинута са лика Божијег и утиснута у материју, и могућа је била од оног момента када је човјек дошао до сазнања да је сам Бог сишао у свијет да нас спасе, да се преобрази на Тавору, да узме крст свој да буде разапет, доживи страдања и васкрсне, побиједи смрт и тиме покаже невидљиву енергију Божију, која нас непрестано прати и којом се ми напајамо. Икона као таква постаје објекат нашег спасења.“
Говорећи о иконографу, отац Данило је истакао да је он православни сликар, који се посебно припрема да би могао осликати оно што је видљиво у невидљивом. Он не фотографише него захвата из сопствене аскетике и личног подвига и осликава икону.
„Ми икону освећујемо у Цркви и цјеливамо је не као идол или као материју, него као прототип онога што је на њој осликавањем изображено. За нас икона означава присуство Божије и присуство Божанских енергија,“ рекао је архимандрит.
Отац Данило је нагласио да је икона живи предмет црквене умјетности. Она је сотириолошки предмет и Бог на нас дјелује преко освећене иконе Својом благодаћу.
„Икона је жива енергија божија ухваћена у Боји, Јеванђеље преточено у боју, Јеванђеље које нема свој крај, и који је нама стални пут, истина и живот, којим ми ходимо јесмо и у њему бивамо,“ рекао је архимандрит Данило Љуботина.
Након уводног предавања развио се живи дијалог, уз бројна питања слушалаца на која је отац Данило надахнуто и стрпљиво одговарао.
