На Лазареву суботу увече, 8. априла, у парохијском дому у Љубљани одржано је још једно предавање у оквиру циклуса „Љубљанских духовних вечери“, које организују Црквена општина у Љубљани и Културно-просвјетни центар „Свети Кирило и Методије“. Предавање на тему „У сутон васкрсења Лазаревог“ овом приликом одржао је др Владан Таталовић, доцент на Православном богословском факултету у Београду.
На почетку предавања проф. Таталовић подсјетио је присутне да се предавање одржава уочи празника Цвијети, који је суштински важан у хришћанској традицији и стоји као стуб на којем почива читав Васкршњи пост и нагласио да догађај Лазаревог Васкрсења исто тако стоји као стуб читавога Јеванђеља, те да ова епизода, од најранијих времена стоји у самом средишту хришћанске вјере и традиције.
Износећи пред слушаоце суштину догађаја који су описани у Јеванђељу, Таталовић је истакао да прича о Лазару није завршена самим догађајем његовог васкрсења, већ се наставља сједењем у Лазаревом дому у сам сутон овог догађаја и завршава се коначном одлуком првосвештеника да убију Лазара.
„То је веома важно разумјети зато што је овај догађај, по промислу Божијем, а опет по генијалној способности јеванђелиста да то запише, тако одвијен пред нашим очима да Лазарево васкрсење има суштинске везе са Христовим погубљењем,“ рекао је професор Таталовић и додао да је Христос знао да ће, уколико Лазару врати живот, сам себе осудити на смрт.
Он је нагласио да су сузе и потресање у духу, о којима јеванђелист прича, резултат љубави према пријатељу, те да нам јеванђеље показује да Христос не дарује живот Лазару као некакав чаробњак, који поклон живота омогућује неком до кога му је стало, него који залаже свој живот за живот онога кога воли. Из тог разлога потресање у духу и плакање јесте један израз Христове гетсиманске муке са којом Он излази на Лазарев гроб.
„О Лазару не знамо ништа осим онога што се њему суштински догађало и читајући јеванђелски текст у Лазару видимо личност која све нас обухвата, односно личност којом је обухваћен сваки човјек који пати, страда, на крају и умире и који разумије да у Христу може поново да задобије свој живот. Рани хришћани су били веома свјесни овога,“ истакао је Таталовић.
Централни проблем са којим се суочава читаво човјечанство, подсјетио је, јесте проблем смрти, те су, суочени са овим проблемом, хришћани написали Јеванђеље у чијем средишту се налази догађај Лазаревог васкрсења и показали да је сутон овог догађаја мјесто у којем се на један предиван начин суочавамо са побједом живота. Послије васкрсења, Лазар који је био мртав и у гробу, сједи са Христом, Мартом и Маријом у његовом дому и вечера.
„На тај начин, избјегавајући да каже много шта више о Лазару, јеванђелист је сачувао само оне кључне контуре које се тичу свакога од нас, а истовремено је нама омогућио да разумијемо да је давање и примање живота у Цркви суштински везано са Христовим жртвовањем за нас саме,“ истакао је професор Таталовић и рекао да су, имајући ово на уму, рани хришћани већ од средине првог вијека имали проблем како објаснити да Христос опет умире за нас ако је он то већ једном учинио, те дати одговор шта ће бити са нама који умиремо.
Таталовић је нагласио да одговор на ово даје јеванђелист Јован, који је описао догађај Лазаревог васкрсења тако што га је обукао у сцене које су пратиле обред крштења у раној Цркви. Христос је, да би дошао у Витанију, морао прећи Јордан, који је симбол чишћења, прања и крштења. Кад је пристигао у Витанију сусреће га Марта коју Христос је пита да ли вјерује да је он васкрсење и живот, и чујемо исповиједање вјере које слушамо и данас на крштењу. Христос одлази на гроб, подиже руке и моли се и из отвореног гроба излази човјек у бијелим повојима.
„То је сцена која је веома крштењског карактера. То значи да су већ рани хришћани разумјели да је крштавање у Христу и облачење у Христа заправо урањање у смрт Христову и израњање у живот са Христом,“ истакао је Таталовић и додао да су хришћани још у најраније вријеме разумјели да су Христово страдање и смрт поново испричани кроз процес крштења и тако су овај догађај Лазаревог васкрсења, пишући Јеванђеље, обукли у снажне крштењске мотиве, као и да су разумијевали своју судбину као судбину обучену у Христову судбину.
Према његовим ријечима, судбина једне веома мале породице, Лазареве породице, постала је средишњи проблем Христовог послања и она је уклопљена у цијелу Христову судбину тако да је одлучујућа за Христову судбину. „Христос одлучује да жртвује себе за једног малог човјека и за срећу, благодат, успјех и радост једне сасвим обичне породице, која има проблем болести и живота једног свога члана. Ово нам говори да су још најранији хришћани схватили да нема те судбине која не може да уђе, на суштински начин, у Христову судбину и са њом да се не испреплеће. Свако од нас је битан и свако од нас је важан, зато јеванђелист није инсистирао на Лазаревим особинама и није хтио да пренесе ниједну његову ријеч него је оставио контуре његовог лика у који свако од нас може да уђе и заузме своје мјесто. Проживљавајући овај чудесни догађај данашњег дана и предосјећајући велики догађај Христовог васкрсења, ми осјећамо колико је тај догађај суштински важан за само Христово васкрсење и осјећамо истовремено колико су наши проблеми и наше судбине важне за самог Христа,“ рекао је Таталовић.
Из примјера који су нам дати у Јеванђељу, додао је, ми учимо да је послије васкрсења у Христу наша судбина идентична са Христовом судбином. „Када устанемо из воде крштења ми улазимо у Христов пут и тог тренутка одлучујемо да ли желимо ићи за Христом, јер ако желимо, морамо ући у Јерусалим заједно са Њим и проћи страдања која су пред нама – то је наш пут,“ рекао је професор Таталовић.
Он је подсјетио да оно што нам се открива кроз ове догађаје јесте несебична, предана и васкрсавајућа љубав сестара Марте и Марије према своме брату и подвукао да је у њиховим ликовима отјеловљена сва жртва наше браће и сестара у Цркви, захваљујући чијим заузимањем ми долазимо у контакт са Христом. То нам показује како се један мали и ограничени простор породичног амбијента и проблема који тишти једну малу средину може претворити у нешто много веће и колико оно што је нама немогуће, Богу може бити сасвим могуће и једноставно.
„Догађај васкрсења Лазаревог и прича о том догађају показује оно што је суштински битно за свакога од нас, стога је ово предавање и насловљено 'У сутон васкрсења Лазаревог' зато што је овај сутон тренутак живота и радости са Христом за вечером у дому Лазаревом, Мартином и Маријином, у коме ми сви као у цркви окупљени око Литургије славимо живот који нам је дат у Христу,“ закључио је своје предавање др Владан Таталовић, након чега се повео живи дијалог између публике и предавача.
