У парохијском дому храма Светих Кирила и Методија у Љубљани, у суботу 3. јуна отворена је изложба „Моје Јадовно“, у спомен на Србе и Јевреје страдале у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг 1941. године.
Изложба је пројекат Културног центра из Новог Сада и удружења „Јадовно 1941.“, које окупља потомке и поштоваоце жртава комплекса усташких логора Јадовно, а приредили су је студенти историје Предраг Лозо и Драгослав Илић и дугогодишњи предсједник удружења др Душан Басташић.
Овом приликом, посјетиоци изложбе имали су прилику видјети документарни филм „Дан сјећања на Јадовно 1941.-2016.“ те чути предавање Душана Басташића и правника и историчара из Љубљане Николе Милованчева на тему: ,,О (не)култури заборава“.
Басташић је рекао да изложба „Моје Јадовно“ свједочи о првом ликвидационом центру за Србе, Јевреје, Роме и идеолошке противнике Независне Државе Хрватске, у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг, у коме је од јуна до августа 1941. године, за свега 132 дана, убијено преко 40.000 људи, а од тога чак 38.000 Срба.
Он је навео да се без сумње радило о детаљно планираном злочину, иза којег је стајала држава, како би се на овај начин ријешило „српско питање“, те да је подручје Лике и Пага смишљено изабрано због постојања жељезничке инфраструктуре, којом су жртве довођене у логоре, а Велебит и Личко поље обилују природним феноменом – крашким јамама за које су још прије рата прикупљане информације о приступним путевима и процјене капацитета, односно колико тијела могу да приме.
Басташић је појаснио да су жртве у комплекс логора пристизале са подручја цијеле НДХ: Хрватске, БиХ и Срема. Људи су довожени у сточним вагонима у огромном броју, тако да џелати нису стизали да их усмрте, те су формирали седам сабирних логора, гдје су чекали по неколико дана док не стигне њихов ред за ликвидацију.
„У овим логорима није изгубљен само национални корпус од 38.000 Срба, већ и њихови потомци, јер је већина ових жртава била у пуној репродуктивној доби, које би још рађале и стварале породице, тако да је српски национални корпус изгубио много већи број својих припадника“, истакао је Басташић и додао да су жртве биле и потомци жртава страдалих у Јадовну, јер су одрастали без родитеља, стричева, ујака, бака и дједова.
По његовим ријечима комплекс логора Јасеновац није ни требао да постоји, већ је он отворен након што су италијанске окупационе снаге заузеле подручје Далмације и Лике и затвориле логоре комплекса Јадовно.
Још страшније од самог злочина, нагласио је Басташић, је било прикривање самог злочина и заборав, који се по инерцији, из репресивног комунистичког режима у коме се злочин прикривао, пренио и у данашње вријеме. Свега неколико спомен плоча је подигнуто до 1991. године, које су потом уништене у новом рату и нису постојале све до 2010. када Удружење обнавља прву, а на стратиштима код крашких јама у посљедњих неколико година постављена су и четири велика крста.
У предавању Николе Милованчева било је ријечи о односу српског друштва према жртвама српског народа у циклусима послије три ратна периода: 1912-1918, 1941-1945. и 1990-1995. Општа карактеристика првог и трећег раздобља је одсутност систематске државне политике на том пољу, а у периоду послије Другог свјетског рата је брига према жртвама била систематска, али фрагментарна - само према жртвама побједничке страна и дјелимично према жртвама геноцида над Србима у НДХ (нпр. прећуткивање и занемаривање више од 40.000 жртава у логору Јадовно, двије деценије занемаривања обиљежавања логора Јасеновац итд.).
Изнесен је и један примјер, како је одмах након стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, већ маја 1919, за водеће политичаре у Београду (Стојан Протић, предсједник владе и вођа Радикалне странке) било важније аморално политичко пактирање чак и са људима који су у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату учествовали у прогону Срба од њиховог процесуирања, а да систематско кажњавање злочина почињених над Србима током Великог рата никада није спроведено. Да ли је и то допринијело да се 1941. све поновило и то у много горем облику, ствар је посебних анализа.
Говорећи о српским жртвама у Другом свјетском рату, Милованчев је изнио и неколико примјера комунистичких злочина над српским народом, посебно на подручју Лике и Горског Котара, који су били познати већ 1944. године, али су послије рата постали табу тема. Исто тако, говорио је и о укључивању неких ратних злочинаца над српским народом у руководство партизанског покрета. Заложио се за то, да се напокон држава Србија и Република Српска организовано прихвате обиљежавања стратишта Срба страдалих од комунистичког покрета и да се прекине мук о томе.
У вези са периодом након грађанског рата 1990-1995, предавач је оцијенио да је брига српског друштва о жртвама, посебно о невиним српским цивилним жртвама, неодговарајућа, а да би требало почети са пописом свих српских жртава у XX вијеку.
Окупљене у великој дворани парохијског дома поздравио је јереј Раде Деспотовић, који се, у име Црквене општине у Љубљани и свих присутних, захвалио предавачима што су нас на овај начин подстакли да обновимо културу сјећања на наше пострадале претке.
Прва изложба, 75 године након страдања 38.000 Срба у комплексу логора смрти НДХ Јадовно-Госпић-Паг, након премијере у Новом Саду постављена је и у Руском дому у Београду, Апатину, Великом Градишту, Великој Плани, Бањалуци, Требињу, Дервенти, Источном Сарајеву, Бијељини, Приједору, Козарској Дубици и још неколико градова Српске и Србије. У иностранству, изложба је постављена у Њујорку, Филаделфији, Лондону, Лестеру, Кишињеву, Ослу и Берлину.
Ова изложбена поставка, својеврсно је свједочанство о страдању српског народа. Изложба има своју улогу у превенцији геноцида и представља допринос удружења Јадовно 1941. Бањалука-Београд у борби за биолошки опстанак српског народа на његовом духовном подручју.
Изложба је покушај да се преиспита властити национални однос према прошлости у НДХ, као и уопште однос према страдању српског народа у 20. вијеку.
Успомена на жртву није ретроградна и не захтијева реваншизам, већ помаже да се ствари из прошлости не би догодиле неким будућим генерацијама.
