На почетку трећег циклуса „Љубљанских духовних вечери“, које организују Црквена општина у Љубљани и Културно-просвјетни центар „Свети Кирило и Методије“, предавање на тему „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“ одржао је, у суботу 21. октобра, парох љубљански јереј Раде Деспотовић.
Пред окупљенима у парохијском дому у Љубљани, отац Раде се на почетку предавања осврнуо на свакодневицу нашега живота, гдје се данашњи човјек сусреће са искуством бола, туге, страдања и гријеха.
„Узрочник те тамне стране живота је између осталог и нечастиви који сије сјеме зла у простор човјекове воље. Он покушава, прије свега, да раслаби човјекову вољу, те да потом паралише њене снаге, да би могао у њу да посије сјеме зла, које када сазрије доноси искуство бола, туге, страдања и гријеха,“ истакао је он и додао да ако посматрамо живот само кроз ову тамну страну, мимо Бога, онда заиста имамо искуство пакла на земљи. Међутим, Црква нам нуди Јеванђелски програм, кроз који нам се открива један другачији начин живота, односно нуди нам нову реалност коју Свето Писмо назива блаженством или срећом у Богу.
Деспотовић је истакао да се човјек креће кроз испреплетана стања пакла и раја још у овом животу. „Божанска воља дјелује у нашем животу и она је увијек спасоносна за човјека, али је условно ограничена људском слободом, јер Бог не жели да мијења наш живот без нашег личног учешћа, док је демонска воља разорна и пустоши људску душу, али није свесилна. Између те двије воље креће се људска воља, која је често колебљива и раслабљена, а у зависности од њене истрајности у Божанској или демонској вољи, такво стање духа и производи,“ рекао је он.
Отац Раде је нагласио да је за данашњег човјека право значење синтагме сиромаштва духом непознаница, те да она данас представља апсурд и антипод цјелокупном његовом васпитању и образовању, зато што је данашњи човјек на пиједестал вриједности поставио богатство (мимо Бога) и то материјално богатство, као нешто што треба да га обликује и руководи.
„Људи се просто утркују у стицању ствари, бјесомучно пуне своје амбаре новим и новим житарицама, не гледајући друге људе око себе. На сваком кораку пројављују своју саможивост, не провјеравајући никада да ли је та вриједност једина вриједност достојна човјека. Заборавља човјек да је пролазно биће и да смрт свакодневно куца на врата његовог срца,“ истакао је Деспотовић.
На питање ко је сиромашан духом, отац Раде је одговорио да сиромашан духом никада не заборавља ове реалности и непрестано осјећа своју убогост духом, те да његов дух не може живјети сам од себе. Сиромашан духом осјећа зависност од другога, а онда у себи развија благодарење према другом.
„Једном ријечју, сиромашан духом је смирен човјек – смирен пред тајнама овога свијета, пред својом немоћи да ријеши најдубље егзистенцијалне проблеме, проблеме смрти и гријеха,“ нагласио је отац Раде.
Он је подсјетио да смо, као људи, свакодневно склони паду у разна сагрјешења, али да је Бог у човјека усадио савјест као глас Божји, односно унутрашњи регулатор који нам открива шта је добро а шта зло.
Јереј Деспотовић је појаснио да се након што човјек падне у неки гријех, у њему природно јавља дух скрушености, који покушава да поново сабере човјека и у њему задржи наду на исправнији живот.
„Дакле, скрушеност почетна врста смирења, која је посљедица и природна реакција на учињени гријех. Међутим, скрушеност у човјеку не рађа смјелост пред Богом, за разлику од смирења које се стиче послије дуготрајног подвига и активног живота у Цркви, а које није ништа друго до духовна поука самога Христа срцу човјечијем,“ рекао је отац Раде и истакао да је то Христово смирење, које се стиче Духом Светим, неизрецива тајна начина Божанског постојања, те да се даје онима који се труде да уподобе своју личност и своје биће Божанском лику.
