Поклоњење моштима Свете Петке, посета румунским светињама и поклоњење гробу патријарха Павла у манастиру у Раковици

Пише: Михаела Цвјетковић

Након молитве у храму Светих Ћирила и Методија у Љубљани, молитве за миран и благословен пут, група ходочасника кренула је аутобусом кроз Хрватску и Србију на путовање дуго неколико хиљада километара тамо и назад, у походе светињама Руминије и поклоњењу моштима Свете Петке у Јашију. Планирано је да путовање траје шест дана, од 18. до 23. априла, и да се за то време посете значајне светиње ове православне земље, а да се у повратку један дан остане у Београду и посети Храм Светог Саве на Врачару, те поклони гробу патријарха Павла у манастиру у Раковици.

Мада једни другима потпуни странци различитих карактера, образовања, навика у том часу сви осећају припададност истој духовној породици. Да се тако осећамо у највећој мери допринео су духовне вођа пута, отац Борислав Ливопољац и отац Александар Обрадовић који умеју не само да духовно воде своје стадо, него и да упуте осмех и покажу духовитост.

Током путовања придружио се господин Милан Рендић из Сарајева, врсни познавалац православних светиња, културе, обичаја и традиције овога православног народа насељеног на падинама Карпата. Милан је говорио о непознатим а занимљивим детаљима из румунске историје, а поменуо је и велику наклоност румунског народа према Србији и Србима.

Ноћ се полако спуштала и после дужег чекања на граници, указао се Темишвар, град на Бегеју, реци која извире у Румунији а протиче кроз Србију и у Тителу се улива у Тису. Као највеће насеље читавог Баната, Темишвар је са свих страна окружен обрађеном земљом и један је од најразвијенијих индустријских градова у Румунији. Изгледом и занимљивом архитектуром, низом градских палата из последње деценије аустро-угарске владавине, грађених у стилу сецесије, веома подсећа на Беч.

Прва дестинација и коначиште требало је да буде манастир Тимисени-Саг. Мада је била дубока ноћ, ближила се поноћ, у манастиру су госте дочекали широм раширених руку. Касније се уверавамо да ће нас свуда током ове наше посете топло и љубазно дочекати. Манастир Тимисени-Саг је женски манастир у којем је велики број монахиња, уз неколико свештеника. Пролазећи стазом кроз централну капију манастира, запазили смо са леве стране веома лепо урађено монашко гробље, као одраз захвалности монахињама што су свој живот посветиле служби Богу. Наш домаћин је отац Сорин и одводи нас у велику манастирску трпезарију где вечерамо. Мада смо својим касним доласком нарушили мир на који су научени, уверавамо се врло брзо да сестре што нас послужују то није спречило да буду веома љубазне, услужне и срдачне. Вредно и марљиво монахиње су износиле укусно припремљена посна јела. Дивили смо се хармоничном и усклађеном раду и њиховим ненаметљиви кретањима док се искрено труде да у тим касним сатима угосте одоцнеле госте.

Окружени великим пространим пољима, и тишином која је владала те пролећне ноћи, заспали смо мирним сном срећни и захвални Богу што смо се нашли на овом пут.

19. април

Ујутру, после молитве и доручка кратко смо разгледали манастир, а потом наставили даље. Чекао нас је дуг пут до Јашија. Кретали смо се нешто лошијим друмом, па се наше путовање успорило. Зато смо могли, у тој споријој вожњи, да погледима лутамо у даљину по ливадама, брежуљцима, планинско–брдским пропланцима. Та чистоћа нетакнуте природе, једноставности живота којом су некада живели и наши преци на селима и од града удаљеним пределима, подсећали су нас колико смо се одласком у модерне градове удаљили и од важне споне човека и природе. И колико у градовима заборављамо да нам природа показује сву величину и лепоту нашег Творца, дело Његових руку.

Време је одмицало и ноћ се спуштала. У даљини су се назирала светла града. Готово изненада изниче велики, историјски, културни, господарски и универзитетски центар источног дела Румуније, град Јаши, модеран, уређен град с бројним зеленим површинама и парковима.

Како нас је упознао господин Милан, економија, култура и универзитети учинили су Јаши другим по величини градом у Румунији. Вековима је био престоница историјске Молдавије, кнежевине која је обухватала данашњу Републику Молдавију, Румунију, те делове данашње Украјине. Његова прекрасна архитектура нимало не наликује комунистичком изгледу типичном за централне делове Румуније и осталих градова у овој држави истичне Европе. Урбан, жив, савремен, једном речју - прекрасан град. Мада у неверици, стигли смо на корак од наше најважнијег циља - поклоњења моштима Преподобне Мајке Параскеве. Распоређујемо се у црквени смештај и усаглашавамо жеље и планове за сутрашњи дан. Одлазимо на починак.

20. април

Трећи дан нашег пута, донео је призвук Свете Петке, будући да се и само значење њеног имена Петка, везивало за пети дан у недељи. Присусвовали смо заједничкој литургији румунских и наших отаца, и причестили се у Цркви Света Три Јерарха из 17. века. Цркву је подигао кнез Василе Лупу. У њој су првобитно биле положене мошти Свете Петке. За ову светињу везује се немили догађај, када је велики пожар 1888. године захватио светињу. Ватрена стихија је прогутала све а храм уништила до темеља. Само су мошти Свете Петке остале чудесно нетакнуте. Свете мошти су касније пренете у Храм Сретења Господњег и у њему бораве до данас.

Претходно смо се поклонили руци Св. Василија Великог који је живио у моралној и верској чистоти и ревности. Спољашност цркве Света Три Јерарха урађена је као орнаментика, пластика у камену, а у доба оснивања био је у потпуности прекривен златом. Осим његове специфичности као грађевине, лако је уочити његову лепоту као градитељског, уметничког дела.

Коначно смо се приближили Катедралној Цркви, Саборном Храму Митрополије молдавске и буковине, Храму Сретења Господњег. Храм је подигнута у 19. веку са четири велика торња/звоника видљива из свих делова града. Ту ходочаснике чека Света, чудотворна заштитница жена, деце, болесних, сиромашних, наша Света Петка. Рођена у Епивату, пореклом Српкиња. Из њеног житија свима је познато да је многе године провела у пустињи, у посту и молитви, као и усамљеничком животу, ширећи тако веру Христову. На њеном гробу догађала су се чуда. Како су се смењивале власти, тако су се и њене мошти премештале, јер је сваки цар и владар желео њене мошти у својој држави. Тако су мошти преношене много пута. Сматра се да је Света Петка женски празник, па се овој светитељки обраћају жене свих вера и нација. Колика је посећењост ове светиње сведочи и чињеница да и у вријеме највећих зима, које стижу са Карпата, пред црквом постоји ред верника који стрпљиво чекају да приђу и поклоне се њеним Светим моштима.

Прилазећи катедрали у души носимо помешана осећања среће, узбуђења, сете и радости, поштовања, знатижеље, надахнућа. Поклонићемо се овој дивној светитељки, додирнути кивот, руке, помолити се за све вољене, и оне који су нам тражили да се за њих помолимо. Дугачак ред ходочасника је био пред нама. Ово је место коме свакодневно долази на хиљаде верника из целога света. Приступ моштима могућ је од раних јутарњих сати до девет сати увече. До нас допиру звуци пријатног и тананог појања, а на зидовима цркве насликано је преко две стотине педесет појединачних ликова и композиција. У току дана врши се више служби. Примећујемо крај кивота јеромонаха и ђакона. Мирно смо стајали у реду и чекали да прво целивамо њену икону, опхрвени снажним емоцијама видљивим на нашим лицима.

Скрушеног срца, у миру, прилазимо погнуте главе, сузних очију. Сама помисао на то да ћемо додирути светитељкине мошти чини се готово незамисливим и нестварним. Стављамо своје руке преко њених прекрштених, јасно уочљивих. Прекривене белом свилом извезеном златним нитима, мошти остављају утисак као да је светитељка тек заспала. Чини се да су њене Свете руке још увек топле, и да у њима струји крв. Јеромонах и ђакон крај кивота помазују вернике светим уљем, читају молитве за болесне и невољне, примају помјанике (папириће са именима живих и мртвих). На кивоту стоје комадићи освештане вате које носимо са собом.

Приметивши нашу групи, јеромонах упита одакле долазимо, и чувши да смо Срби из Словеније, одговара да је из нашег народа највећи број ходочасника који се често и с великом љубављу моле Светој Петки. У његовим очима се види саосећање према нашој тронутости пред величином сусрета са Светим моштима. Дубоко удахњујемо са жељом да што дуже у себи задржимо предивно благоухање моштију, које шире свој благодатни мирис по целој цркви.

Из храма одлазимо у Музеј Митрополије и разгледамо изложене радове са верском тематиком, као и ручне радове поклоњене цркви различитим поводима. Од многобројних предмета издвајају се елегантне свештеничке одежде украшене нитима сјајног конца, као и васкршња јаја осликана веселим мотивима, рађеним у посебној техници. Овај велики музеј је још у фази довршавања.

Будући да смо били под веома снажним дојмом сусрета са светитељком, ни разноврсни експонати изложени у музеју нису успели да нам скрену мисли, па је већина нас на изласку из музеја изразила жељу да се опет вратимо нашој Светој Петки. И да тај сусрет траје дуже, како бисмо се у миру још једном помолили.

У наставку дана посетили смо Манастир Голију, увршћен у регистар националних историјских споменика. Као и већина осталих манастира рађен је под утицајем архитектонског Византијског стила са детаљима који припадају ренесанси. На самом уласку у манастир, пролази се кроз велики полукружни свод испод ког правимо снимке који изгледају као најлепше разгледнице с манастиром окруженим плавим, небеским луком. Мада је први утисак да манастири које смо посетили личе један другом, ипак свака од ових светиња има особеност скривену у камену којиг сведочи о древности румунске историје, културе, вере и живота.

Настављамо путем до Манастира Цитатуа (Сетатуиа), задужбине војводе Ђорђа Дуке. Манастирска црква истиче се својом елеганцијом, пространошћу и једноставношћу. У њему се виде трагови феудалне уметности 17. века. Окружен великим травнатим површинама испресецаних стазицама, подигнут је на врху брда старог града. Са највише тачке манастира види се најлепша панорама прелепог предела који окружује манастир, а та слика одмара очи и напаја душу задивљених ходочасника. Свеж и чист шумски ваздух чини да се у путницима пробуди и апетит. Ручали смо у манастирској трпезарији, великој и отменој у којој се може угостити преко сто људи, а подсећала нас је на оне дворске трпезарије које смо гледали у старим филмовима. Угошћени и послужени разноликим, укусним а здравим јелима, спремљеним с љубављу, пробали смо и манастирско вино које се производе и чува у манастирском винском подруму. Понели смо по боцу овог укусног и мирисног Божијег пића. За добродошлицу и пријатан боравак у манастиру, као и за сва питања која смо имали, побринули су се да стрпљиво и љубазно одговоре отац Михаи Павел и отац Костин Наклад. И овим путем им се захваљујемо на указаној пажњи добрих домаћина.

Наша следећа одредница била је краљевска црква Светог Николе из 15. века, која је уједно најстарија црква у Јашију, а чији је ктитор молдавски кнез Стефан Дел Маре. Дошли смо у тренутку док се одвијало крштење трогодишње девојчице обучене у румунску народну ношњу. Својом појавом привукла је пажњу и засенила нас својом љупкошћу. Ипак, наше разгледање храма није дуго трајало да не бисмо ометали Свету тајну крштења, важан тренутак за девојчицу и њену породицу. И сами поставши деца од радости која се на нас пренела, весело и нестрпљиво отрчали смо у катедралну Цркву Светој Петки, док је мањи део групе одлучио да прошета Јашијем. Те ноћи уморни, спокојни и срећни отишли смо на починак.

21. април

Наредног јутра, у суботу, доручковали смо у црквеној трпезарији и убрзо напустили смо град Свете Петке, и упутили се ка Манастиру Агапија, задужбини Хатмана Гаврила и његове жене Лилиане.

И у том манастиру велики је број монахиња, а манастир је окружен монашким селом. У центру тог монашког насеља налази се манастир са конаком, а свуда около су куће у којима живе монахиње. У сваком од манастира налазе се три цркве. У њима служе по три свештеника. Оно што Агапију чини посебним јесте Школа богословије за жене, како за монахиње, тако и за будуће попадије, које се уче вештинама праћења својих мужева у њиховој служби и животу. Очигледно је да је румунском народу образовање монахиња веома битно. Улога жене као монахиње вишеструка је и огледа се од најмањим ситницама, од уређења и улепшавања манастира, што их чини посебним, уређења вртова са разноврсним биљкама, шареног и мирисног цвећа, до чистоће и уредности кухиње и трпезарије, пажљивог припремања укусне хране. Куд год поглед падне примећујемо да све блиста захваљујући руци монахиња. За око нам западају и мали прекрасни сводови на терасицама манастира које су све украшене саксијама црвеног цвећа. У склопу манастира налази се велики музеј са изложеним сликама и иконама, иконописима, предметима од значаја за манастир и православну веру. Оно што је још занимљиво за ову светињу јесте да у његовом склопу постоји ткачка радионица у којој монахиње вредно и креативно шију, везу различите одевне предмете: шалеве, капе, џемпере, јакне, украсе, таписерије, стољњаке... Изненађује богата понуда и шароликост свих боја и квалитета материјала које употребљавају у својим креацијама. Нисмо могли да одолимо, па смо изабрали поклоне нашим вољенима код куће, знак пажње и сећање на овај пут.

Немогуће је посетити манастир Агапију и не довести га у везу са манастиром Варатеком, који као и Агапија броји више од четири стотине монахиња, и са њим чини комплекс монашког села. Варатек спада у најбројнији женски манастир у Румунији. Подигнут је 1785. године. У манастирској цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице чува се икона Свете Ане и мошти Светог Јосипа из Варатека. На самом улазу у манастир намернике дочекује расцветала, велика трешња, њен се мирис осети одмах по изласку из аутобуса. Стазицом која пролази кроз унутрашњост врта долази се до фонтане налик извору, са чије чесме се може хладном водом утолити жеђ. У центру фонтане постављена је велика бела скулптура анђела с крилима. Стоји попут живог експоната у овом рајском врту. Свуда около је засађено цвеће, достојанствена су стара стабла, сведоци минулог доба. Ускоро угледамо мати игуманију како седи на клупици и погледом покушава да нам привуче пажњу. Окружујемо је. Даје нам благослов и, премда на нама неразумљивом румунском језику, пита одакле долазимо. Једни се другима обраћамо свако на свом, матерњем језику, и мада ни она не зна српски, то нас не спречава да разговарамо очима и емоцијом. Плаве, топле, дубоке очи мати игуманије..... смиреног погледа говориле су више од речи. Носила је у себи велико животно и духовно искуство, стечено у служби Богу. Мада најстарија жена у манастиру, њено лице поседовало је необичну мекоћу и младоликост. Привучени њеном благошћу, топлином и сјајем којим је зрачила, као ноћни лептири на светлости лампе, окружили смо мати игуманију Варатека са жељом да је пољубимо и загрлимо присно, да је дотакнемо и сликамо се са њом. Усмерила нас је ка манастирској цркви, како би се поклонили моштима Светог Јосипа из Варатека. То смо и учинили. У манастиру се чува и кивот са моштима старине Георгија Лазара.

Заједничко за све манастире које смо посетили, уверавамо се и у Варатеку, јесте лепота здања и љубазност монаштва. Путник искрено пожели да остане дуго, но како је време одмицало, требало је још толико тога видети пре повратка кући. Сели смо у аутобус и наставили пут.

У аутобусу је весело и певају се песме којима се прославља Господ. Истовремено, погледи лутају предивном природом. Више нас не изненађују срне које срећемо уз пут, нити овце на испаши, мирне и непреплашене на ливадама. Дивимо се разуђеним кућицама у брдским селима, налик брвнарама, подигнутим од дрвета којим румунске шуме обилују. Људи вредно обрађујући своје вртове, или седе уживајући у уређеним баштама, окружени плодовима свога марљивог рада. Пролазимо поред мале речице, где се окупила цела породица на пикнику. Оре се дечији гласови док весело трчкарају ливадом, као у правој пасторалној бајци.

Тако смо стигли до Сихастрије, најбројнијег мушког манастира у овој земљи. Само по свом изгледу сличан претходним манастирима, овај манастир изнедрио је вечно сећање на чувеног старца оца Клеопу Илију, игумана и старешину манастира, те једног од највећих православних духовника 20. века. У манастиру се чувају две иконе Богомајке и делићи моштију више светитеља. До своје осамдесет шесте година, колико је поживеоо, отац Клеопа подигао је и духовно образовао стотине и хиљаде душа –монаха, свештеника, верника и обичних људи који су му долазили. Будио је ревност код људи и чежњу за Богом, учећи да је свима нама задатак да постанемо добри хришћани кроз чињење добрих дела, уз непресталну молитву.

Оно што смо са нестрпљењем и радозналошћу прво желели да видимо била је келија оца Клеопе. Корачајући уском стазицом уз брдо, долазимо до мале кућице. Издиже се изнад шуме, обасјана сунчевом светлошћу. Неколико степеника пред самим вратима налази се мали трем са ког се улази у скучену и малу собу. У њој и данас стоји његов кревет, дрвена столица, умиваоник, сто, мноштво књига, папира и иконица. Поред ове келије налази се и келија у којој су похрањени предмети који су припадали другом познатом старцу, оцу Пајсију Оларуау, духовном оцу и учитељу старца Клеопе, обојица велики по својој ревности и скромном подвижничком животу.

У дрвеној витрини под стаклом изложене су личне ствари старца Клеопе: монашке капе, чизме, наочари, књиге, оловке којима је писао, а одложене тако да посетилац може помислите како старац и даље живи ту. На зидовима су окачене иконе и фотографије старца са другим духовницима његовог времена. Дирнути призором осећамо да нас прожима трепет и осећање великог поштивања. Та мала соба, чији је сваки кутак испуњен духом Божијим, показује скромност, врлину с којом је живио. Сва његова размишљања, мисли, молитве, сузе, радост, поуке које је давао рађале су се у тој соби.

У данима своје младости, стоји у његовом житију, молио се у шуми, по планини, на скривеним и мирним местима, и тако је овладавао молитвом срца, упражњавајући је даноноћно, некад и по петнаест сати без прекида. Спавао је мало. Ганути изгледом келије и дирљивом скромношћу великог духовника, нисмо могли а да се не запитамо колико ли је заиста материјалних ствари потребно човеку на Земљи да би срце било смирено и испуњено радошћу. Старац Клеопа живео је у потпуној хармонији својих мисли, вере и дела и кроз поуке ту науку скромног живота оставио за надолазеће генерације.

Шумским путем кренули смо до његовог гроба у брду, на монашком гробљу окруженом са свих страна дрвећем. Сунце се провлачило кроз грање и снопом својих зрака обасјавало његов споменик. Скрушеног срца напуштали смо ово чудновато место. Враћајући се кроз шуму ка манастиру Сихастрије, на уму смо имали речи Старца Клеопе: „све што чините, чините са љубављу и Господа Исуса Христа носите у уму и срцу свакога дана.“

Сунце је полако залазило, а ми смо се упутили ка последњој дестинацији нашег ходочашћа, ка мушком манастиру Њамац, у чијем конаку ћемо преноћити. Осећала се сета у душама путника. Нахрањени дивним призорима и надахнути близином светости, чистоће, скромности, побожости сви до једног путника пожелели смо да ту лепоту што дуже задржимо у својој души. Манастир Њамц, говорио нам је наш водич, господин Милан, као и већина осталих четрдесетак манастира у околини, а према истоку државе, задужбина је војводе Стефана Великог. Стари су између пет и шест векова и незамисливо је колико само прича у себи крију њихове историје.

Иначе, у Њемцу се налази највећа збирка књига. Ту се чувају и две чудотворне иконе Богомајке, старе око шест векова, мошти Преподобног Пајсија Величковског, глава Светог Симеона Дивногорца и делове моштију других светитеља. Сместили смо се и уз благослов јеромонаха који нас је дочекао испред манастира вечерали у великој манастирској трпезарији. Потом смо обишли цркву и присуствовали молитви која је трајало више од три сата. Остали смо задивљени призорима које до тада нисмо имали прилике да доживимо. Црква се за трен сасвим испунила, јер су житељи околних места дошли на бденије.

Манастир изгледом и уређењем обилује траговима византијског стила, који су Румуни обогатили народним лиризмом, уградивши шаролике и живе боје неба, цвећа, шума, ливада. Све те боје и мотиви могу се лако уочити на фрескама, као и на саговима или теписима који покривају под цркве.

Само бдење пратило је прекрасно појање и усаглашено кретање монаха са свећама и кандилима у рукама, који су скупа пружали, поред духовног, и веома висок естетски доживљај. Мада ни једну реч молитве нисмо разумели, анђеоски гласови у хору монаха хармонично су се стапали у једну арију и помогли нам да заједно узнесемо молитву, а срца испунимо љубављу према Богу и ближљима. Наступио је тренутак када су и монаси и народ и ми, добронамерници, учинили коленопреклоне и у дубокој преданости узнели молитву ка Господу.

Бдење је завршено целивањем чудотворне икону пресвете Богородице, која подсећа на нашу икону Тројеручице. Икону је са Свете Горе донео преподобни Пајсије. По старом веровању, које се задржало до данашњих дана, с вером у срцу треба се помолити пред овом Светом иконом, целивати лик Богомајке, потом се провући испод свода на њеном металном трону и молитва ће бити услишена. Сви смо похрлили ка икони са својим молитвама.

У топлој звезданој ноћи, захвални на гостопримству и указаној пажњи домаћина, доживели смо и да нам три монаха, Габриел, Адриан и Антонио исприповедају неколико занимљивих прича о румунској историји, о верницима и народу, о њиховом манастиру, па и љубави према српском народу. Монах Габриел, с необично лепом бојом гласа, пустио је свој глас и отпојао неку од духовних мелодија и натерао нам сузе на очи. Монах Антонио, пак, има пријатеље, браћу монахе из Србије, па га је та чињеница мотивисала да научи српски језик, којим смо се те ноћи и споразумевали. Трећи, најмлађи монах Адриан испричао нам је своје житије и разлог за долазак у Манастир Њамц. Подсетио нас је да никад не треба престати веровати у Божију промисао.

Била је то последња ноћ под небеским сводом прекривеним звездама у Румунији. Слика коју нико од путника неће моћи да заборави.

22. април

Ујутру нас је чекао повратак кући, а поред тога задржавање у Београду. Сати су се низали. Под снажним утисцима, испуњени миром, загледани у даљину, проналазили смо детаље у природи, дивили се лепоти света, и ослушкивали гласове појединих путника који су са носталгијом помињали своја села из којих су дошли у Словенију. Румунија са својим пределима подсетила их је на Босну, Србију, Црну Гору и дане детињства проведене далеко од Словеније и Љубљане у којој сада живе. Наши вољени који више нису у овоме свету са нама, у томе часу били су у нашим срцима и мислима.

Места која смо походили, манастири које смо видели мали су део румунског националног богатства. Са тако великим бројем духовника и светитеља који су у њој живели служећи Богу, и оних који данас живе, сви они монаси и монахиње што су, уз нас, незамисливом броју испунили манастире, уз верни народ који живи скромно али уз велико поштовање према цркви и вери, ову прекрасну земљу чине Светом.

Али, још није дошло време да се упутимо у Љубљану. Требало је да посетимо Београд, престоницу наше Србије, да обиђемо Храм Светог Саве, највећи православни Храм на Балкану, и једну од највећих православних цркава на свету, подигнут на месту за које се сматра да су ту спаљене мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве.

Прилазећи парку у којем се весело чују дечији гласови, примећујемо да је у Београду топло вече и да се осећа потпуна живост на улицама града и око храма. У даљини се у свој својој величини, грациозности, отмености и лепоти поносито уздиже храм изграђен у српско-византијском стилу са 4 звоника. Како заузима велику површину и може да прими више од десет хиљада верника, чим смо ушли импресионирани његовим раскошном лепотом, врхунском уметношћу, иконама, богатом галеријом, ризницом и криптом Светог Саве, узбуђени и духовно устрептали просто нисмо знали у ком правцу да се прво окренемо, и чему прво да приђемо. Његова безгранична лепота пленила је и остављала нас без даха. Свака држава има свој вредни дијамант, у Србији је то Храм Светог Саве.

23. април

Смештени надомак центра града, пре наставка пута ка Љубљани, ујутру смо се упутили ка манастиру Раковици на поклоњење гробу блаженопочившег патријарха Павла. О самом манастиру мало је ко од путника нешто знао, али јесте свима било познато да је у њему сахрањен, по својој изричитој жељи, Српски Патријарх Павле, чији је значај за Српски народ и цркву неизмерљиво велик. Остају незаборавне његове речи уклесане и на белом мермеру његовог надгробног споменика: „Будимо људи“, које за све будуће генерације трајно светле као поука срца пуног љубави не само за народ коме је припадао. Утоливши жеђ водом са извора Свете Петке у близини манастира, поздравили смо се са овом светињом, нашим добрим патријархом и градом што лежи на двема рекама, Дунавом и Савом, пошли ка Словенији.

После шест сати вожње, приближили смо се Цркви Ћирила и Методија у Љубљани, одакле је почело и где се завршава ово величанствено ходочашће. Путовање које ће остати сачувано за вечност и светлити у нашим животим. Поклон којим смо даровани од Бога, као награду за наше путовање, који нема цену, била је смиреност душе и радост срца.

Захвални смо Богу, Светој Петки, нашој топлој заступници, и свим Светима чијим смо се моштима и светињама поклонили, затим брату Милану који нас је својим знањем о Румунији и њеним светињама припремао за сусрет са истим, и оцима Бориславу Ливопољцу и Александру Обрадовићу , који су нас водили, те свој браћи и сестрама с којима смо делили ово време путовања и који су уткали себе у ову репортажу, без којих она не би изгледала овако.