Полазници часова веронауке и српског језика при храму Светих Кирила и Методија у Љубљани су остварили дводневно поклоничко путовање. У суботу и недељу 08. и 09. јуна, у пратњи свештеника, вероучитељица и родитеља, деца су посетила светиње бањалучког краја. Поклоничко путовање изведено је у оквиру пројекта "Православно духовно наслеђе и очување српског језика и културе у раду са децом", који је финансирала Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије. Тим поводом преносимо путопис једне мајке која је пратила своју децу на овом путовању.
- Данима сам гледала фотографије, листала, присећала се, резимирала, паковала те дивне успомене у свилен папир сећања која не бледе и помишљала да ли да их само пошаљем пријатељима у инбокс, или преко “мрежа”, или да напишем и понеку реч. Схватила сам да ћу са мање речи рећи више, чак идеално би било остати на томе да фотографије говоре најбоље о доживљеном искуству, но ипак, савест опомиње и не смем оставити објаву нему. А често ми се то догађа, да када је срце пуно и прелива, заборавим нажалост да шкљоцам фото апаратом односно телефоном. Но, зато други не забораве и хвала Богу да на том путу нисам сама. Гледајући фотографије, присећам се Андрићеве мудрости, да очи виде чега је душа пуна!
Без неке помпе стигла је једне суботе до мене вест да деца са православне веронауке и српског језика из Љубљане, заједно са родитељима, иду на викенд путовање/ ходочашће, као награда за труд уложен у протеклу годину, у радионице поводом великих празника, пре свега Васкрса, када су деца правила разне производе од различитих материјала и на Цвети, недељу дана пре Васкрса, их понудила људима након Литургије, а заинтересовани су за њих остављали добровољни прилог. Ипак бих уместо речи награда, рекла да је ово путовање проистекло из љубави тих људи, свештеника и попадија, вероучитеља и вероучитељица, према дечици која се око њих окупљају. Ти наши сусрети су увек радосни, тамо макар на кратко оставимо бриге по страни или их поделимо са другима, по срцу и души блиским људима, а уједно су и стваралачки, разиграни и распевани, посебно “мала” веронаука, “мала” јер је за најмлађе, а којој најчешће присуствујемо, јер се одржава недељом после Литургије. За нас у дијаспори недеља заиста има посебну вредност и посебно место у календарчићима.
У суботње јутро, спаковани, чекали смо наш аутобус. Пуно деце, која су тог јутра пре првих петлова устала на прво родитељско “буђењеее!”, испунила су аутобус. Дечији буновни гласићи изговарали су Оче наш и призивали благослов за наш пут. Kаква музика!
Правило број један, које нам је у аутобусу саопштио возач - нема хране у бусу. Сви смо чекали тај моменат да зашушкамо кесицама и фолијама, једва да смо сркнули гутљај кафе ујутро. Али, вежбање стрпљења није шкодило ником. Ако су неком и закрчала црева није их чуо од веселе граје и врло брзо смо приспели на прво одмаралиште.
Сви смо спонтано поставили храну на сто. Један дечак је упитао маму: “Мама, шта је наше?”, мислећи на то шта би могао да једе. Одговор, пристигао са стране: “Све је наше!”, и дечаково одушевљење заправо су сјајна увертира за оно што је уследило, а може у реч стати, заједништво!
“Где су двоје или троје сабрани у Име моје, и Ја сам међу њима” (Мт. 18,20)
И то је заиста био пулс овог путовања, он нам је свима давао ритам. Заједничарење у молитви, заједничарење у љубави према Господу и љубави једних према другима, поштовању, заједничарење у песми, игри, у помоћи другима и онда када ти је нико није затражио. То је била најзначајнија лекција коју су деца научила и тиме заокружила градиво овогодишње веронауке, иако је то градиво део свакодневице, и години није крај у јуну, али ипак, мерећи школским аршинима, рећи ћемо овако, како је то наша дивна Оријана, вероучитељица рекла: “то да су деца сама осетила да треба помоћи другоме, на пример мајкама које су на пут кренуле саме са децом, растеретити их на кратко, омогућити им кафу у миру, преузети део њихове свакодневне бриге за децом, а све кроз осмех, са лакоћом, без принуде, е то је њихова најважнија лекција, која поред саосећања, разумевања и помоћи има свакако и есенцију заједништва“.
У Бањој Луци нас је дочекао отац Горан Kовачевић, парох цркве у Kолима, месташцу надомак овог града. Заједно са нашим оцем Бориславом су нас повели у манастир Kрупу на Врбасу, подигнут на темељима средњевековног манастира, под претпоставком да се градио још за време Немањића, а посвећен је Светом Илији. Ту нам је отац Атанасије рекао пар речи о манастиру, а дечица су запевала Тропар Пресветој Богородици. Уследило је упознавање са нестварним лепотама реке Kрупе, у подножју манастира. Дан је био врео, а свежина коју су водопади ове реке одавали је била окрепљујућа. Kао да је пена коју је вода својим брзим током сударајући се са каменом правила одражавала неке наше унутрашње борбе и немире који су некако стајали наспрам мира, који смо осетили у манастиру. Не умем да опишем ту лепоту, о томе ће боље сведочити фотографије.
Следећа дестинација је била Бања Лука. Обишли смо цркву Свете Тројице, баш у време бденија. Након тога смо прошетали градом, којим је владала пријатна атмосфера, чак су дечици биле услишене жеље па су на тврђави заједно са средњевековним витезом јахали коње, мачевали се, пробали прве трешње ове године. Смештени недалеко од центра града смо заспали брзо и слатко од умора и задовољства. Дан за нама је био попут награде за све нас.
Недељно јутро смо молитвено провели код наших домаћина у Kолима. Деца су нестрпљиво чекала Нафору, да би након ње, на њихово изненађење, била даривана од стране оца Горана, предивним иконама. Откако имам малу децу, искрена да будем, тешко се концентришем на беседу коју држи свештеник, пратећи дечије конфузне координате, али ипак, нађе мене, ако ја већ не ухватим њу, реч која треба, а овог пута то су биле речи оца Боре: “Наше је само оно што дамо. Имамо онолико колико дајемо!” Сасвим довољно за садашња и нека будућа промишљања.
Деца су се разиграла на пространом травњаку, а ми “велики”, оставивши неодлучно и оне наше најмлађе старијој деци, попили смо кафу у гостионици и сладили је разговором. У току ручка седела сам са најмлађима и упознала једну Ољу, која много воли књиге, једну Миљану, којој окице причају о дечијим несташлуцима и маминим колачима, једног Матију који воли Ољу. Имали смо прилике да видимо и цркву брвнару посвећену Вазнесењу Христовом из 18. века, једну од ретких очуваних цркава овог типа.
Заједно са домаћином смо наставили путовање, до следеће дестинације, а то је био женски манастир Гомионица. Неки настанак манастира везују за лозу Немањића, мада постоје и друга предања, док је након вишедеценијског страдања обновљен средином 18. века. Деца су запевала испред олтара, и ми смо са њима... до суза радосница. Ленка ми се одједном искрала. Нашла сам је како поново целива икону Богородице Одигитрије (Путеводитељице). Игуман манастира, јеромонах Методије, нам је причао о историјату манастира и топло нас угостио у манастирској трпезарији. Ми, мајке, размењивале смо искуства, упоређујући изазове које различите дечије године носе. Искрено, растерећено, без осуде, која је постала готово неизоставна, “мирођија” сваког односа, без обзира да ли се ради о познаницима, другарима или чак пријатељима. Играчица тешке категорије, коју је тешко савладати. Али и то се може љубављу и молитвом.
Само путовање је прича за себе. Никад нам брже сати путовања нису тако брзо прошли. Проласци преко граница у очекиваним гужвама за те дане били су, нестварно брзи и лаки.
После путовања осим умора, који је елиминисао сан те ноћи, остали су на дуже стазе захвалност, што нам се све то уопште десило, што су се људи истински потрудили да идеју спроведу у дело и обрадују дечицу. Захвалност према срдачним домаћинима оцу Горану и његовој породици. Захвалност према ближњима, који су нам дали ветар повољан, да идемо с миром и не бринемо за њих који остају. Радост и љубав које нас повезују, које су обојиле ово путешествије топлим, лепим бојама, а трају и данас. Вера, вера у Господа, вера у људе, у доброту, у лепоту овог света, у чуда, јер, да ми је неко рекао да ћу успети да одем на овај пут и организујем се са троје мале деце, тешко бих му поверовала. Али на радост нашу, десило се. Било и поновило се!
Драгана Тица
