Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије: Не питам се шта други раде мени, него шта ја чиним другима
Ваше Високопреосвештенство, са којим сте порукама ступили на дужност коју обављате у Хрватској?
Дошао сам овде као митрополит и човек Цркве.
Свој основни задатак видим у црквеној служби, а то значи да служим свету Литургију и преносим поруку Јеванђеља свом народу. То је порука смисла постојања и живота, која важи увек и на сваком месту, независно од услова живота. Ми нисмо бирали ни где ћемо се, ни када родити, јер нас је Бог поставио на најбоље могуће место за нас. Зато, основно питање не сме бити анализа околности у којима живимо, него да покушамо да препознамо који је то наш Богом одређен пут како би дошли до унутрашње радости и лепоте живота, како би открили Христа као нашег Спаситеља. Ту поруку се трудим да пренесем свом народу, а изграђујући свој народ у тим оквирима неминовно желим да пошаљем поруку простору и друштву у којем живим. Сви смо деца Божја, сви браћа а љубав је темељ, циљ и задатак човековог живота. Онај који има други циљ никада неће остетити пуноћу која му је дарована и омогућена и имаће проблем у комуникацији са другим. Као Митрополит Епархије загребачко-љубљанске свакако да сам дужан, у мери којој је то могуће, осигурати и нормалне услове за живот својих верника. То подразумева и комуникацију са званичним, политичким и културним институцијама ове државе, али и свим другим факторима који чине државу Хрватску. Трудим се да то радим потпуно отворено, искрено и без икаквих предрасуда.
Када сте дошли у Загреб парафразирали сте речи Арсена Дедића и рекли да ћете се „ви и Загреб волети јавно“. Како се осећате у Загребу?
Осећам се као свој на своме. Питање које ми често постављају моји познаници и пријатеља гласи - јесам ли се навикао на Загреб? Одговарам им да нисам имао простора за навикавање и нисам ни размишљао хоћу ли се навикнути. У Загребу се, од првог дана, трудим да живим, радим и говорим као да сам одувек овде. Јер Бог зна зашто ме је довео на ово место, иако сматрам да су ми могућности скромне и да можда нисам баш најадекватнији за ово место, али уздам се да ће ми Бог све моје недостатке надокнадити. Нисам ни једампут помислио да Богу одбијем Његову жељу да служим свим људима на овим просторима.
Како, пре свега, видите Вашу улогу у Словенији и Хрватској?
Своју улогу видим као улогу слуге. Ми сада славимо Божић, славимо Христов долазак у свет и морамо знати да Христос није дошао да господари и влада. Ми људи имамо тај проблем и потребу да владамо и господаримо. А Господ, који је господар историје и света, долази као слуга, показујући нам да је служење једини исправан начин афирмације човека и људскости, талената и дарова које свако од нас у себи носи.
Зато ми, у свом животу, имамо само два начина служења: Богу или себи, свом егоизму, страстима и самољубљу. Ако се определимо да служимо само себи и својој гордости, онда ћемо, по природи ствари, желети да све подредимо себи и да све служи нама. Дакле, ја своју улогу овде у Хрватској видим као улогу недостојног слуге и молим Бога да оснажи то моје опредељење.
Јесте ли у Хрватској наишли на разумевање на такво Ваше расположење и отвореност?
Не размишљам о томе уопште, јер не желим да се питам шта други раде мени, него водим рачуна о томе шта ја чиним другима. Знам шта је мој задатак и тако хоћу да функционишем. Али, истини за вољу, у свакодневној комуникацији од људи на улици до највиших представника ове државе, Цркве, верских заједница, наилазим на бескрајну благонаклоност, истинско и конкретно поштовање, као и на пријатељске односе. То ме и обавезује и даје ми подстрек да наставим у том правцу.
Ова божићна времена увек су прилика да људи из Цркве пошаљу поруку мира, разумевања и толеранције. Коју ћете поруку послати својим верницима?
Пре свега да је мир данас насушна потреба сваког човека, на свакој тачки ове планете. Са друге стране живимо у хаосу немира и нисмо у миру сами са собом. Ми смо као личности подељени и живимо у нескладу са својим ближњима, као и у сукобу са природом. Живимо, дакле, у сукобу са свим и сваким, као и у сукобу са самим собом и стиче се утисак да излаза нема. Али, мир не можемо постићи мимо Христа и изван Христа. Без Њега само можемо да остваримо примирје, које ће се пре или касније окончати, па ће се онда отворити још већи рат и немир. Ако се измиримо са Богом по природи ствари ће се постићи мир и на свим другим плановима. Пре свега ћемо стећи хармонију у себи. Видећемо другог човека као брата и на крају ћемо се помирити и са природом и схватити да је природа дар Божји, који морамо неговати и чувати, а не експлоатисати. Поруку о потреби таквог мира ћу пренети свим верницима за Божић.
Јесу ли простори верских слобода у Хрватској потпуно отворени за православне вернике?
Није једноставно одговорити на ово питање. Пре свега, морамо рећи, да што се тиче законодавства постоји још понешто што би се морало поправити, али укупно законодавство је више него добро. Не смемо заборавити да су иза нас трагични догађаји, који нису тако давни. Постоји велики број људи који су лично повређени и погођени тим нашим безумним и нелогичним међусобним односима. Уопште не улазим у то ко је крив. Сви смо криви за све! Наравно да је оном који је болно рањен тешко да тај бол превазиђе. Много тога је отишло у добром смеру. Ипак, руку на срце, морам рећи да постоји у црквеној, али и широј српској заједници, на просторима Републике Хрватске, ипак, извесна доза страха и несигурности.
Одакле страх сада, када је све оно што се догађало деведесетих, ипак, далеко иза нас, као и то да су се времена и околности знатно променили?
Можда тај страх није увек објективан, али реални разлози за страх заиста постоје. Једно од мојих настојања је да помогнем онима са којима долазим у контакт да се ослободе страха, али исто тако да се објективни узроци страха елиминишу. Јер је страх највећа препрека и брана да се изграђују отворени и пријатељски односи са другима. Страх паралише све позитивне вредности и потенцијале које неко носи у себи. Управо светим Јеванђељем и Христовим благим речима покушавам да охрабрим наш народ, који је остао на овим просторима, да, што је више могуће, буде слободан.
Из овога што говорите могу да схватим да упркос добрим законима, у пракси има још проблема?
На терену, да се тако изразим, има ипак догађаја и поступака који демнатују ово моје настојање. То су натписи на православним храмовима, који су по свом садржају уперени против српске мањине, то су и неке чињенице које имају шире размере, попут питања ћирилице. Имамо и ситуацију да „енклаве“, да се тако изразим, где Срби живе као мала већина често немају путеве и струју. Са једне стране имамо законе који гарантују пуно право грађанина, а у пракси имамо неке чињенице које нису у складу са тим законима. Ако бих говорио о реалном контексту и ситуацији могао бих рећи да је основа добра и оптимистична и даје наду да ће Бог дати, у неком скором времену, да сваки грађанин ове земље може живети пуним плућима. Али, са друге стране постоје и елементи које би требало отклонити да ово прво буде оствариво.
Верујете ли да времена која нас очекују иду у сусрет таквим решењима?
Апсолутно верујем!
Какви су тренутно односи Католичке и Православне Цркве у Хрватској?
Они су солидни. Можда то тако и не изгледа оку које са стране посматра наше односе. Можда на први поглед постоје и неки бискупи који у јавности имају искључиво политичке иступе. Не обраћам уопште пажњу на то. Свако има право да слободно мисли и говори. Али, личне контакте, које имам са кардиналом Бозанићем и многим бискупима, могу назвати и отвореним и пријатељским. Сигуран сам да, ако би понекад дошло до неких неспоразума, имамо одличну платформу да те неспоразуме лако разрешимо.
У јавности се, у години која пролази, доста калкулисало хоће ли Папа Фрањо у догледно време посетити Србију. Хоће ли, господине Митрополите, заиста доћи до такве посете?
Лично се са тим питањем никада нисам бавио. Реално шансе увек постоје, али у овом тренутку, осим занимања јавности и више новинарских конструкција, у стварности се није десила формална иницијативе са било које стране да до те посете и дође. Ни из Ватикана према Београду, нити из Београда према Ватикану. А разговори и комуникација свакако постоје.
Какав је положај православних верника у Словенији?
За разлику од осталих делова бивше Југославије, Словенија је ипак више дислоцирана у односу на трагичне конфликте који су се догађали међу нама и брзо се прикључила на европски воз. Данас имам утисак да је Словенија, не само формално чланица ЕУ, него и у сваком смислу те речи, по стилу живота, по законодавству и једнаким правима за све грађане. Верници Православне Цркве, што се услова за живот тиче, се ни по чему не разликују од било којег другог Словенца. На сваком месту, од институција па надаље, можете срести члана наше заједнице, а национална и верска припадност нису препрека за остваривање било којег права. Па тако имате и градоначелника Љубљане који је српског порекла. У Словенији сваки православни Србин живи са истим могућностима као било ко други.
Како оцењујете данашње хрватско-српске односе?
Поставили сте ми тешко питање. Имам утисак да понекад постоје измишљени проблеми између српског и хрватског народа. Испричаћу вам утисак који сам имао недавно на концерту у „Лисинском“, који је одржао Жељко Јоксимовић, а који је Србин. Био сам радостан и тужан. Пре свега видео сам велики број младих људи, који су аплаудирали и све песме певали певали из свег гласа. Дубоко у себи сам осетио да су та спонтана енергија и расположење иду према жељи за комуникацију. Такво расположење нема баријере и био сам пресрећан због тога. Али у исто време, дубоко у себи, сам био и тужан јер сам схватио да неки злоупотребљавају ту добру енергију, које има и у Србији, бацањем варница. А то чине људи који треба народу да служе, а они се у ствари служе народом и тако доводе до тога да добри и честити људи одступе од себе самих и ту своју добру енергију љубави претворе у енергију мржње. Тада сам, у потпуности, разумео француску амбасадорку у Хрватској, коју ми је о измирењу Немачке и Француске после рата рекла: „Ако постоји политичка воља, решиће се сви проблеми!“
А постоји ли код нас политичка воља?
Односи Хрватске и Србије, како их ја видим, су у сваком случају бољи него што су били пре пет, десет или двадесет година. Нарочито на нивоу обичног човека. Али, мислим да још много тога треба учинити да се деблокира вештачки направљена баријера између наша два народа. Потребно је, дакле, уложити још политичке енергије. Ми осећамо потребу једни за другима. Не можемо ни економски живети једни без других, а камоли суштински, културно и духовно, ако хоћете. Те односе треба још унапређивати и поправљати.
Јурица Курблер
Извор: МИТРОПОЛИЈА ЗАГРЕБАЧКО-ЉУБЉАНСКА
